sandžak (tur. sancak)

1)      zastava, steg (konjički) (arap-Oski: liwa'), posebno velikih dimenzija (značajnija od baj-raka, arap.: rdyaili'alam). Sandžak se može pobiti u zemlju ili trajno obesiti na zgradi ili brodu;

2)      (kao pomorski izraz) brodska zastava, položaj (ikinci sancak)- prednji bok broda;

3)      (staro) vojno leno ili has(s) izvesne prostranosti u Osmanskom Carstvu;

4)      tursko upravno okružje;

5)      neka biljka.

U XV v. reč sang-aq se izvodi iz glagola koji znači »zabiti oružje ili neki oštri predmet u telo neprijatelja ili u zemlju«. Spada u izvedenice sa zajedničkim značenjem probadanja, te odatle mogu označavati: »harpun ili strelu za ribu«, »vile«, »probadajući bol«, »grčeve u stomaku«. Reč sancak je prešla u određeni broj stranih jezika (arapski i perzijski), a u novije doba i u balkanske jezike, gde znači: zastavu, veliku iglu od metala za neku vrstu kape na glavi, neku vrstu pojasa. U modernom persijskom znači jednostavno »pribadaču«.

Ova etimologija upućuje na tumačenje: »zastava sa dole zaoštrenim štapom«, premda ne treba isključiti ni objašnjenje: »koplje sa zastavom«.

Kod Turaka Seldžuka sandžak se javlja kao kraljevski simbol. Kod Ibn Bibije stalno se dovodi u vezu sa sultanskom titulom, ali nije nužno da sultan bude uvek uz svoju zastavu: i beglerbegovi su izlazili u bitku sa stegom svog vladara. Sandžaci se pominju i kao barjaci koji se nasađuju na zidove opsednutih gradova nakon predaje.

Krajem seldžučke vladavine u Maloj Aziji sandžak je postao jedan od znakova postavljanja novih lenskih gospodara, osobito prvih osmanskih vladara. Prvi sandžakbeg je bio Osman kome je, pošto je zauzeo Karadža hisar, sultan poslao sandžak «sa opremom».

Kao nezavisni sultani, osmanski vladari su onda, sa svoje strane, imenovali sve više sandžakbegova. Sandžak, koji već ponešto izgubio od svoje veličine, na kraju je počeo da se poistovećuje sa teritorijom nad kojom se vio; on se, otada, javlja kao politička ustanova, koja se vezuje uz vojni život i centralnu vlast. Sa sandžakom je bio povezan dirlik (prema diri-lik, »životna sredstva, leno«) ili has(s) (ime za dirlik, koji je godišnje donosio više od 100.000 akči). Nadređeni su bili veći hasovi beglerbegova ili opštih upravljača pokrajine, a podređena manja lena (zeameti, timari i kilidži) prema redosledu njihovog značaja. Ponekad bi sultan dodelio sandžak svojoj deci ili penzionisanim bcglerbegovima i vezirima. Sandžakbeg ili mir-liva, koji je imao pravo na jedan tug, nije u principu bio vlasnik svoga okruga već je samo upravljao njime. Ponekad je sandžakbeg bio samo službenik sa stalnom godišnjom platom (ulufe). Tako je bilo sa svim sandžacima na azijskoj periferiji (Bagdad, Basra, Habaš, Jemen i Egipat).

Početkom XIX v. postojalo je 290 sandžaka, koji su spadali u 25 ejaleta.

Reč sandžak je prešla i u turski i u arapski pomorski jezik, i to s raznolikim značenjima. Drži se da podela carstva na ejalete i live potječe od Murata III.

Nakon što je Mahmud II, na dan ukidanja janjičara (1826), ukinuo i vojnu feudalnu organizaciju koja se 1837. potpuno ugasila, sandžak je konačno dobio karakter običnog upravnog kotara. Podela na sandžake ili live održala se zakonom o vilajetima (stari ejaleti) od 8. novembra 1864. i zakonom od 2., januara 1871.

Vlada Velike narodne skupštine ukinula je sandžak/livu osnovnim zakonom od 20. januara 1921. čiji član 10. glasi: »Turska se dijeli, prema zemljopisnoj nužnosti i privrednim vezama, na vilajete, a vilajeti na kaze. Ove poslednje se razbijaju na nahije«. U praksi se ta mera svela na pretvaranje starih sandžaka u vilajete.

(Leksikon islama, s.v.)